Jedan od argumenata koji se ponekad koristi protiv potpunog Hristovog božanstva jeste veoma jednostavan: ako je Hristos Sin, onda je morao biti rođen; ako je rođen, morao je imati početak; a ako je imao početak, onda nije večan kao Otac.
Problem sa ovim zaključkom jeste što polazi od našeg ljudskog značenja reči „sin“, a zatim ga prenosi na Boga. Umesto toga, trebalo bi da dozvolimo Bibliji da sama objasni ko je Hristos.
Jovan počinje svoje Jevanđelje rečima:
„U početku bješe Riječ, i Riječ bješe u Boga, i Bog bješe Riječ.“
(Jovan 1,1)
Zatim dodaje:
„Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.“
(Jovan 1,3)
Ovo je izuzetno važna izjava. Biblija deli stvarnost na Onoga kroz koga je sve postalo i na ono što je postalo. Hristos se nalazi na strani Stvoritelja, a ne stvorenja. Ako je sve što je postalo nastalo kroz Njega, onda On sam ne može pripadati kategoriji onoga što je nekada počelo da postoji.
A Biblija je jasna kakav je pravi Bog:
„Prije nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od vijeka dovijeka ti si Bog.“
(Psalam 90,2)
Ako je, dakle, Hristos potpuno Bog, Njegovo božansko postojanje ne može imati početak. Bog koji je nekada počeo da postoji ne bi bio Bog kakvog nam Biblija opisuje.
Šta onda znači da je Hristos Sin?
Ovde moramo biti pažljivi da Bibliji ne dodamo ono što ona ne kaže.
Naziv „Sin Božji“ ne mora sam po sebi da znači početak postojanja. Biblija reč „sin“ koristi na različite načine, a u slučaju Hrista ona je naročito povezana sa Njegovim mesijanskim položajem i planom spasenja.
Zanimljive su reči iz Jevrejima 1,5:
„Ti si Sin moj, ja te danas rodih.“
Ali odmah zatim čitamo:
„Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti Sin.“
Ovo je veoma značajno. Tekst ne kaže: „Ja sam oduvek bio Njegov Otac zato što sam Mu dao postojanje“, već govori jezikom odnosa koji je izražen u okviru mesijanskog obećanja: „Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti Sin.“
To ne dokazuje da pre toga odnos Oca i Sina nije postojao. Biblija nam jednostavno ne daje dovoljno podataka da bismo takvu tvrdnju kategorički izneli. Ali isto tako ovaj tekst sigurno ne daje osnovu za zaključak da je Hristos u nekom trenutku večnosti počeo da postoji.
Plan spasenja, prema Bibliji, nije naknadno smišljen posle čovekovog pada. On postoji „prije postanja svijeta“ (Efescima 1,4; uporedi 2. Timotiju 1,9). Zato nije neobično da nam se Božanstvo upravo kroz taj plan otkriva kao Otac, Sin i Sveti Duh.
Ono što možemo znati
Ne moramo stvarati filozofska objašnjenja o tome kako je Hristos „rođen u večnosti“. Biblija to ne objašnjava. Mnogo je sigurnije ostati tamo gde govori nadahnuti tekst.
Biblija naziva Hrista Sinom Božjim. Biblija istovremeno kaže da je Hristos Bog. Kaže da je sve što je nastalo stvoreno kroz Njega. Prema tome, naziv Sin ne može se koristiti kao dokaz da je Hristos imao početak, jer bi takvo tumačenje došlo u sukob sa jasnim biblijskim izjavama o Njegovom božanstvu.
Možemo raspravljati o tome kada i u kom smislu se Božanstvo otkriva kao Otac i Sin. Ali jedno ne možemo učiniti: iz reči „Sin“ zaključiti da je Hristos nekada počeo da postoji, a zatim istovremeno tvrditi da je On potpuno i istinski Bog.
Hristos je Sin Božji — ali On nije stvorenje koje je nekada počelo da postoji. On je Bog kroz koga je „sve postalo“.
(1)